Poplavljeni 1965. i 2014: Bajka o lošim građanima i dobroj vlasti

ČAČAK – Udruženje “Poplavljeni 1965. i 2014.“ oglasilo se saopštenjem povodom petoogodišnjice velikih poplava koje su zadesile Čačak.

Saopštenje prenosimo u celosti:

Svaka bajka počinje na isti način: „Nekada davno …“, pa tako i ova naša, samo što se ona dogodila pre tačno pet godina. Neko će reći, pa to nije davno, ali za nas koji smo je doživeli, ovih pet godina je davna prošlost. Zašto? Pa zato što se svaka bajka uglavnom završava srećnim krajem i ima neku pouku, a ova naša?

E to je bajka koju nam već pola decenije pričaju nadležni, a za koju rešenje ne da nije na vidiku, nego još nema ni početka, a uz to nameće i lošu pouku. Logično bi bilo da je pouka sledeća: Videli smo gde je problem i uradili smo sve kako bi isti rešili, jer vlast i služi da rešava probleme građana. Ali ne, u ovoj bajci uloge su zamenjene. Mi smo ti koji već pet godina ukazujemo i molimo da se problem reši, a vlast ta koja priču razvlači i razvodnjava. Jer, kako drugačije opisati situaciju gde su svi obećali rešenje, a nijedno od obećanja nije ni započeto. Civilna zaštita – čišćenje kanala, Srbijavode – rekonstrukcija kanala, država – ulaganje u preventivu, gradska vlast – izgradnju crpne stanice.

Budžetom za ovu godinu planirana su sredstva za projekat crpne stanice – koliko je nama poznato do danas još nikom nije dato da ga uradi. Obećanje direktora Srbijavoda o početku radova na rekonstrukciji kanala u prvoj polovini ove godine – ni na vidiku. Čišćenje kanala – to ionako nema svrhe, jer je to u ovakvom stanju kanala uzaludan posao. Sve u svemu, kako mi to vidimo, šalje nam se poruka: Ne lipši magarče do zelene trave. I tako iz godine u godinu, obećanja za obećanjem, svaki put neko drugi sa novim rešenjem i prođe punih pet godina.

Jednom rekosmo da ne bismo da doživimo deceniju postojanja udruženja, a da problemi ne budu rešeni. Rekosmo kako bismo voleli da se kao udruženje ugasimo, kada problemi koji nam prete budu rešeni. Ali kako se stvari odvijaju, deceniju rada udruženja (sledeće godine) proslavićemo na istom mestu, sa istim problemima koji su i doveli do osnivanja udruženja. A zašto? To se i mi pitamo. Pitamo se da li su iskreni oni što nam iz godine u godinu obećavaju rešenja? Zar je potrebno da se ponovo dogode iste stvari, opet nemile scene poplavljenih domova, uništenih stvari, uplakanih lica, da bi se neko dozvao pameti? Zar treba da opet mi budemo žrtve neshvatanja da problemi na koje ukazujemo traže hitno rešavanje? Pitamo se, ali izgleda da su oni koji treba da čuju naš poziv za pomoć ili gluvi ili nemi. Jer kako drugačije objasniti da su za sve, kako sami tvrde, sposobni, da su toliko toga uradili, a samo za naš problem nemoćni.

Doduše, možda smo mi građani nesvesni i ne vidimo da je ova bajka još na početku, ali onda postavljamo logično pitanje nadležnima: Kada mislite da ovu bajku dovedete do kraja?

“Poplavljeni 1965. i 2014.“