Piše: Isidora Đolović
Vredelo je čekati novu predstavu čačanskog Gradskog pozorišta. „Strah i nada” pred publiku dolazi u trenutku kada te dve reči uveliko kruže javnim prostorom, opterećene mnogim kontekstima među kojima je najčešći nestanak straha, buđenje nade. Koliko je sve to komplikovano i teško dostižno, odnosno, iskorenjivo u našim životima? Kada postavimo egzistencijalni strah naspram metafizičke nade, a opstanak suprotstavimo idealu, šta prevagne? Od čega to zavisi? Koji je trenutak presudan?
Dramski tekst Franca Ksavera Kreca, „Strah i nada u Saveznoj Republici Nemačkoj” nastao je početkom osamdesetih, ali očigledno bolje nego ikad komunicira sa realnošću XXI (ne samo istočno)evropskog veka. Možda već to signalizira kako smo u permanentnoj tranziciji, pa se samim tim istorija ne ponavlja budući da nikad nije ni prestajala. Umesto vremena, prolazimo mi, tako trenutni, dok sistemi, konstrukti i samoutopijski pojmovi – stoje. Naizmenično nas podižu ili ruše, ne ukidajući jedino iluziju kako su svi postupci u stvari naše delo usmereno prema tom istom sistemu, a ne besprekorno sprovedena manipulacija.
To su odlično osetili fantastični mladi profesori beogradskog FDU, Tara Manić (režija) i Vuk Bošković (dramaturgija), čijoj je viziji na kreativan i upečatljiv način odgovorio ostatak stvaralačkog kolektiva. Čak i kada se naslov skrati za istorijsko kontekstualizujuću drugu polovinu, ostaje simbolička sličnost koja hladnoratovski komad čini izrazito primenljivim na ovdašnje uslove. Pored, naravno, univerzalnosti bez koje nijedno delo ne predstavlja više od prolaznog čina aktivizma, poput pucnja u prazno čiji odjek neminovno i brzo zamre.
Pitanje je postoji li teža i bezizlaznija ucena od (nazovimo je tako) radne. Kapitalističko društvo odavno je i praktično poistovetilo pitanje zaposlenosti sa mogućnošću postojanja, pri čemu više nije stvar samo u (ekstremnim) slučajevima pojedinaca koji se identifikuju sa svojim karijerama. Imati posao, ne samo to – biti relativno siguran u njegovu trajnost, ili ostati bez istog, vuče ogroman broj posledica: oduzimanje elementarnog dostojanstva, narušavanje fizičkog i duševnog zdravlja, (isprva najočiglednije) materijalnog stanja. Sa vrha lestvice, ta se uzročno-posledična veza teško vidi, još ređe razume, usled čega životi „proste” radne snage, iako najbrojnije i time najvažnije po opstanak nekog poretka, postaju poražavajuće nebitni, sramotno jeftini. Uslovljavanje radnim mestom zaista se čini kao najdelotvorniji način da čoveka pretvorite u roba, primorate na svaku vrstu trulog kompromisa ili, u suprotnom slučaju, autsajdera-marginalca, čija skupo plaćena sloboda neretko vodi drugoj strani iste vrste osakaćenosti. Bez radnog mesta, a ono čak ne mora ni biti pravo ili dobro, pripadamo li uopšte društvu? Sami sebi? Osećamo li se kao bića koja vrede, ali, stvarno?
Sve se to, između ostalog, razmatra kroz dvanaest scena iliti priča, između kojih postoje jasne tematsko-motivske kopče. Neposredna blizina, još preciznije, izuzetno tanka i često prestupana granica između glumaca i publike, pojačava dejstvo gustih, grozničavih monologa. Kamerna, eksperimentalna i uvek avangardnija koncepcija postavke (za sada) savršeno odgovara Gradskom pozorištu da, shodno raspoloživim („)uslovima(”), stvara i prenosi svoje poruke. Ujednačenost kao prvi i nekako dominantan utisak počinje od same glumačke postave: između njih petoro (Ivana Terzić, Nevena Kočović, Filip Milićević, Bratislav Janković i Aleksandar Đinđić) teško je izdvojiti bilo koga, svi briljiraju. U središte su postavljene različite teme, sa istom posledicom rastuće unutrašnje tenzije: mediji/servisi informisanja, seksualne represije, odnos prema religiji i zakonu, pozicije moći ili dominacija između polova u partnerskom odnosu, samoća, suicid, anarhija, prestupništvo, paranoja…stoga kulminacije zapravo nema, sve potiskivano kreće da se nezaustavljivo izliva takoreći od prve scene.
Materijalni i simbolični centar scene predstavlja maketa grada, iznad i oko koje se odvijaju dve ključne ili bar najupečatljivije priče. U prvoj, maketar je neka vrsta zlog (?) demijurga, openhajmerovskog tipa razarača svetova, dok u drugoj udvajanje likova (bračni par) unosi umekšanu perspektivu kao neophodnu protivtežu, pretvarajući središte pakla u utopijsko, gotovo rajsko ostrvo. Ali, kategorije nade i straha ni jednog trenutka ne bivaju potpuno jednoznačne, svedene na čist optimizam ili defetističko stanovište. Dualnošću se postiže veća snaga katarzičnog dejstva, ne isključujući zapitanost: na kraju krajeva, hoćemo li pristati da budemo ptice u kavezu, makar sa duhovno-intelektualne strane odlučujemo isključivo sami.
Pojedine priče su tešnje i očiglednije povezane sa aktuelnostima, druge možda isprva deluju kao popuštanje napetosti, a zapravo ritam sve vreme neometano teče. Narativnost je zahtevna i zarobljavajuća, svaki pokret i položaj junaka u prostoru važan, njihove agonije vas bez pitanja za dozvolu uvlače u sebe. Uz doslovnu iscrpljenost izazvanu intenzitetom osećanja i čuđenja, manično-liričnim artikulacijama iskustava, ali i često prilično hipnotišućim zvučno-vizuelnim efektima, završnica ostavlja višestruke nedoumice. Oslobađa li nas zajedništvo, saučesništvo, ljubav? Ili je to smrt? Da li je rešenje izgradnja ili destrukcija? Benzin ili led? To znači da je namera ispunjena. „Disciplina kičme” je svojevremeno savršeno sažela taj efekat u naslovu debitantskog albuma: Sviđa mi se da ti ne bude prijatno, pa ipak, ne može se reći da iza svega ne ostaje neka neobična, dirljiva toplina. Naprotiv.
„Strah i nada” spada u red predstava koje traže barem još jedno gledanje, ne usled pretenciozne hermetičnosti već radi pažljivijeg udubljivanja u tekst i njegove dodatne slojeve. Za to su prilike najavljena reprizna igranja, 15. i 29. marta. Nema sumnje da odabrani način problematizovanja pokrenutih tema neće prijati svakome, što nije mana: u tom slučaju bilo bi nužno postaviti pitanje zašto smo uznemireni? Ukoliko bi trebalo izdvojiti najupečatljiviju posredovanu misao, svakako je to potresna i utešna simulacija zatvorenih ptica selica uz prodor na jug, odnosno, uprkos stvarnosti zamišljati život kakav želimo i koji nam je uskraćen.
Ako se u kavezu može leteti, u strahu se mora – nadati, a u ograničavajućim uslovima nastaje veliko pozorište. Sve to kao rezultat prirodnog impulsa za slobodom, pre i iznad svega.
Zašto se predstava Gradskog pozorišta igra u Biblioteci za mali broj gledalaca,a ne u Kulturnom centru?U Biblioteci su pozorišne predstave,a u Kulturnom centru književne večeri,to nije normalno.Da li su tačne glasine da je direktor zabranio probe i predstave na najvećoj i jedinoj pravoj sceni u gradu,pa sada glumci moraju da igraju 3-4 puta komad,da bi ih gledao isti broj ljudi kao jednom u velikoj sali.Posle više decenija je obnovljen rad pozorišne trupe,i ako se ne reaguje na ovakve stvari,mislim da ćemo uskoro postati ponovo grad bez svog pozorišta.
Pa valjda srazmerno bioskopu sa 30 mesta…