Piše: Isidora Đolović
Slučajno ili ipak sa nepogrešivim osećajem za društveni trenutak, Gradsko pozorište Čačak je ove godine postavilo dve tematski izuzetno značajne, hrabre i univerzalno važeće, a istovremeno stravično aktuelne predstave. Nakon odlične „Ko igra Sonju Savićˮ, dramatizovan je roman našeg nagrađivanog pisca Vladana Matijevića „Sloboda govoraˮ, koji u osnovi obrađuje istovetnu problematiku. Novinarska profesija, degradirana i ugrožena u svojoj izvornoj misiji glasnogovorenja o zajednici čiji smo deo, kod Matijevića je simbol i kod za dešifrovanje naslovnog problema, ideala, apstrakcije… odnosno, slobode govora, mišljenja, rasuđivanja, izveštavanja.
Živimo u vremenu naizgled apsolutnih sloboda, konačno izvojevanih za svaku, pa i naknadno izmišljenu kategoriju. Sve je odmah dostupno, transparentno, virtuelni megafon omogućio je totalnu demokratičnost i ukinuo kriterijume, usled čega se bilo ko može javno oglasiti, izneti „stavˮ. „Sveˮ se zna, ne postoje tabui, u čemu se krije zamka koje najčešće ostajemo nesvesni. U dobu potpune slobode, pristali smo na podmuklo i pritajeno nam podmetnuto ropstvo, ušli u mrežu privida, postajući dobrovoljni plen. Medijska manipulacija za cilj ima obesmišljavanje svakog kritičkog mišljenja, a rezultat joj je hronično odsustvo tolerancije prema iole različitom od mediokritetskog, malograđanskog narativa koji se ustoličio kao jedini pravi.
Zašto je sloboda tako skupa? Donosi li nam više štete nego koristi? Postoji li uopšte? Koja je cena iznošenja istine na videlo? I ono najzanimljivije: šta je starije, vest ili događaj?
Možda samo još umetnost ima pravo, mogućnost i－ zašto da ne? － slobodu, postavljanja sličnih pitanja. Tako se najgorča pilula proguta brže i lakše. Dejstvo je slično onom kod Matijevićeve proze, od koje, ukoliko želimo, uvek možemo napraviti otklon pozivanjem na njenu prenaglašenost, karnevalizaciju, brutalizam i grotesku, dok zapravo svakodnevnica nije ništa manje bizarna, surova, nelogična… samo je jednostavnije ograditi se onim: „sve je to izmišljeno.ˮ
Ali, „Sloboda govoraˮ, na papiru i daskama koje život znače, a i razotkrivaju, unosi podjednaku meru konfuzije među pretpostavljene granice, identitete, uloge. Ukazuje da već dugo živimo teatar apsurda, pa ne čudi što su pisci na koje aludira, iz čije zaostavštine niče, sveprisutni, više nego ikada naši savremenici. U opštinama, školama, zdravstvu, ustanovama kulture, na ulicama, u medijskom prostoru, na svakom koraku nalazimo primere kao prekopirane sa stranica dela Kafke, Brehta, Beketa, Nušića. Ne morate biti čak ni bogzna koliko načitani da prepoznate to prelivanje tobožnje fikcije u realnost i obrnuto. Granice su odavno ukinute.
Uzimajući to u obzir, predstava „Sloboda govoraˮ počinje pomalo starinskim, ali uspelo alarmirajućim postupkom oglašavanja glumaca direktno iz publike, čime se u startu ostvaruje pokušaj neposrednog smeštanja svih prisutnih unutar buduće dramske priče. A ona se gradi oko novinara Vladimira Filipovića, skraćeno F. (prvi u nizu omaža „Procesuˮ; igra ga Vahid Džanković), koji na putu do slavističkog kongresa u Čačku dospeva u opskurni hotel negde na Maljenu, nevoljno uključen u slučaj nestanka kolege Saše Čomskog. Naglašeno kafkijanska atmosfera na svim nivoima, čitavim tokom obeležava njegovo odsedanje negde izvan vremena i prostora, a opet veoma doboko ukorenjeno na izrazito izvitoperen način.
Začudnost sveta u kome glavni (anti)junak biva zatočen, dočarava fantastična, svrsishodno i dinamično smenjujuća scenografija. Hotel „Panoramaˮ, baš kao i onaj iz pesme Eagles-a, karakteriše nemogućnost odlaska. Od recepcionera (Filip Milićević) do spremačice (Jovana Berić), čije se pojave multiplikuju, preko odsustva telefonskog signala, konfuzije sa brojevima soba i ležaja, zapuštenošću, koketiranjem sa Vladimirovom kinofobijom, pa do nelogičnih i surovih, iznenadnih postupaka motivisanih glumačkom ambicijom svih lica jedinog ženskog lika, vlada opšta neizvesnost i održava stalnu košmarnost utiska. Četvoro glumaca, od kojih troje neprestano menja svoje uloge time stvarajući svojevrsnu predstavu unutar predstave (otuda pirandelovski naslov ovog teksta), svoj zadatak obavlja maestralno i kvalitetom potpuno ravnopravno.
Iz kompleksne, intertekstualnošću i referencama ispunjene romaneskne osnove, perspektivni i daroviti autorski dvojac koji čine reditelj Nikola Bundalo i dramaturg Sofija Dimitrijević (u prestonici već uspešna mlada Čačanka) imao je nimalo zahvalan zadatak da odabere najupečatljivije motive i epizode kojima bi što bolje sačuvali suštinu izvora.
I možda je sve moglo biti za nijansu čvršće sklopljeno u celinu, jasnije povezano, sa manje logičkih praznina i naglih skokova iz scene u scenu, brzinom koja često ne dozvoljava da se u dovoljnoj meri razvije naznačeni (a kroz knjigu ključni) kontrast karaktera i profesionalnih načela prijatelja-novinara Saše i Vladimira, dva (proto)tipa predstavnika istog poziva. To se pre svega odnosi na nesiguran profesionalni, seksualni, a kod Saše i nacionalno-verski identitet, poljuljano „jaˮ kao logičan ishod uzdrmanih vrednosti društva. Razvoj i krah prijateljstva ova dva čoveka odjek su sunovrata šire sfere na čijoj su osnovi obojica zasnivali svoje ambicije, pristup novinarstvu, životne poteze. Čomski je postavljen kao paradigma istinskog, nepotkupljivog novinara koji živi svoju profesiju i čuva njene principe po cenu egzistencije; nasuprot njemu, F. promišljeno pliva kroz okolnosti, što mu donosi priznanja, ali ne i zadovoljstvo samim sobom.
S druge strane, prelaženje iz uloge u ulogu u predstavi je još češće, spontanije, dinamičnije, pa samim tim efektnije: takvi momenti su ujedno oni u kojima glumci naročito sijaju.
Za roman po mnogo čemu centralno poglavlje „Prijateljiˮ osmišljeno je i realizovano u vidu video-zapisa praćenog spoljašnjom naracijom, pri čemu se oslanjanjem na vizuelne asocijacije ostvaruje veza sa istorijskim kontinuitetom, a slučaj izmešta na opšti plan sudbine principijelnih novinara.
Epiloško poglavlje „Saslušanjeˮ i ovde briljantno dinamizuje, zaokružuje, a istovremeno otvara nagoveštena pitanja etike, zavisti, korumpiranosti. Tako od vodvilja do kriminalističkog sižea, sa uplivima arhaično lirskog postignutog kroz, na primer, somnabulni monolog ubijenog laneta (personifikacije poništene bezazlenosti, a još jednog primera tanane glume Nikole Voštinića, sjajnog i u već spomenutoj „Sonjiˮ), drama se završava nemilosrdnim isledničkim postupkom gde „krivacˮ nema apsolutno nikakve izglede da se opravda, čak ni do kraja izjasni.
U izvesnom smislu, možda je ta konačna nedorečenost u stvari hotimična, budući da svuda nalazimo negiranu: prekriženu (na programu/plakatu), sasečenu, u završnom „mumificiranjuˮ Vladimira F. sasvim eksplicitno prelepljenu, reč, kao izraze mogućeg: pokajanja, opravdanja, neslaganja, pobune, koji, nažalost, nikada neće biti izgovoreni.
Da, sloboda je odavno postala preširok pojam, usled čega se njome može poigravati, prema potrebi i trenutnoj koristi je prekrajati, obesmišljenu koliko i obrazovanje ili etičnost. To ne znači da je izgubila značaj vrhunskog imperativa i ideala, onima što do nje još uvek drže. I zato je angažovani, a ne populistički teatar koji ne podilazi, već postavlja pitanja i budi našu anesteziranu s(a)vest, upravo jedan od prostora slobode…
Foto: Bus plus produkcija
