Vlatko vs “Rock opera“: Školski dvočas ili šta (ni)je rokenrol

Piše: Isidora Đolović

ČAČAK – Prvog septembra počinje školska godina, ali mogu početi i neke druge stvari. Škola rokenrola nije samo naziv filma, a domaći zadatak koji je Točak sedamdesetih istoimenom pesmom postavio kolegama-rivalima (isprovociran ne baš elegantnim izostavljanjem sa albuma „Kongres rock majstora“) ostaje nepisani izazov s kojim se, pre ili kasnije, muzičari hvataju ukoštac. Godinu dana nakon koncerta „Smaka“, Čačani su dobili priliku da na istom mestu, posle mnogo vremena, uživo slušaju još jednog nekrunisanog kralja gitare sa ovih prostora – virtuoza Vlatka Stefanovskog. Odmah posle toga, kao javljanje „pravih“ umesto „pretendenata“, a moguće i da popravi utisak bledog kragujevačkog „Simfo rocka“, izvedena je ambiciozna i sve popularnija novosadska „Rock opera“. Oko četiri sata gotovo festivalskog programa obeležile su interesantne suprotnosti, na prvi pogled neočekivane s obzirom da govorimo o istom žanru.

Nešto zbunjenosti izazvane rasporedom nije preterano razrešilo ni objašnjenje kako je organizator koncerta Stefanovskog „Čačanska rodna“, a drugog Turistička organizacija, tj. IT firma „Del Systems“. Dakle, prvi nastup spada u program Nacionalne prestonice kulture, a drugi se odnosi na proslavu dvadeset godina poslovanja navedenog preduzeća. S obzirom na poslednje, levo od bine je oformljena „VIP zona“ koja je ostala prazna za sve vreme prvog koncerta, samim tim zagonetna mnogima u publici koji su bili blaženo neobavešteni i optimistično nepripremljeni za nastavak. Malo čudno, ali nema veze, dokle god se „nešto dešava“?!

Vlatko Stefanovski je čovek o kome ne treba trošiti reči, a opet ih nikada nije previše. Neizostavan na listama najboljih gitarista Balkana, frontmen legendarnog sastava „Leb i sol“ uvek se nalazio u vrhu zvezda bivše Jugoslavije, ali nikada kontroverzan niti čuven po drugom osim muzičke veštine. Tačno u najavljen minut, izašao je na binu sa svojim triom koji čine, što je više puta ponosno istakao, mladi basista Ivan Kukić i bubnjar Jan Stefanovski. „Prezime nije slučajno, to je moj sin“, skromno je odmah objasnio Vlatko, pri čemu u nastavku ni na trenutak nije bilo pomisli o nezasluženoj šansi ili primeru iritantnog nepotizma. Koncert je otvoren instrumentalom „Makedonsko devojče“ i do kraja se, uz malo reči, sviralo pravo iz duše.

Vlatko Stefanovski ima stav i status kakav s godinama sve više podseća na onaj kod „Šefa“ Brusa Springstina. Podmlađen ritam-sekcijom koja je, savršeno koristeći svoje prilike za soliranja, pratila samodovoljnu gitaru i sve njene načine izražavanja, neumorno i naizgled tako neopterećeno, lako, podigao je publiku u neke astralne sfere čiste rokenrol umetnosti. U prepletu starog i novog, besprekorno poznajući i osećajući instrument, Stefanovski je nizao tradicionalne i autorske, čisto instrumentalne i vokalne numere.

Publika je imala radost da čuje dobro poznate „Nisam tvoj“, „Talasna dužina“, „Čuvam noć od budnih“, „Mamurni ljudi“, „Čukni vo drvo“, zatim varijacije na folklorne teme „Jovano, Jovanke“, „Eleno, kerko Eleno“, ali i „Kalajdžijsko oro“ i „Vlatkovo oro“. Ukazujući na pun Mesec koji se polako kretao iznad Trga, Stefanovski je odsvirao retko izvođenu „Kumovu slamu“, dok je zvanični deo koncerta, prema običaju, završio kompozicijom „Bistra voda“. Vraćeni na bis, poletno su izveli „Skopje“, ali zbog poštovanja gotovo festivalskih pravila smenjivanja, neke želje za drugim bisom ostale su neispunjene. Uprkos tome, ako je uopšte moglo biti sumnje, još jednom se pokazalo da sa Vlatkom nema rizika, ni neispunjenih očekivanja. Izaći skromno, bez buke i neopravdane dramatičnosti, otprašiti svoje i ostaviti iskreno zadovoljne slušaoce – imperativ je pravih umetnika.

Do sledećeg segmenta rokenrol večeri ostalo je nešto malo vremena, ali je komešanje postajalo sve upadljivije, struktura publike se izmenila, a onaj „VIP prostor“ spomenut na početku dobio konkretnu namenu. Očekivanja su svakako bila velika. Projekat Simfonijskog orkestra i hora Srpskog narodnog pozorišta, novosadskog Big Benda i nekoliko stalnih solista predvođenih idejnim tvorcem i dirigentom Fedorom Vrtočnikom, već nekoliko godina uspešno obilazi Srbiju i okolne zemlje. U kontekstu nešto ranije izvedenog „Simfo rock“ koncerta, došao je kao odlična prilika za popravni. U svetlu petnaestak minuta ranije završenog nastupa rock legende, pokazao se kao neočekivan povod za postavljanje pitanja: Šta rokenrol jeste – a šta nije? Vredi li tehnički besprekorna izvedba, ako je pretenciozna, a bez duše?

Počelo je obećavajuće, horsko-instrumentalnim spojem uvoda „Carmine Burane“ (takođe ovog leta izvedene na Trgu) sa velikim hitovima iz osamdesetih „The Final Countdown“ i „Jump“. Poređenja sa kragujevačkim projektom neminovna su i nameću se na svakom koraku: ovde je koncept jasan, većinom hronološki, pretežno zasnovan na repertoaru iz sedamdesetih i ranih osamdesetih godina, te (s razlogom) povlašćenoj grupi „Queen“. Pored mešovitog hora, učestvuje petoro solista, od kojih je konferansom pogrešno najavljena odsutna Bojana Stamenov, ali je zato sa dve pesme zastupljena Nevena Božović.

Pored nje, vokalno su se predstavili Nevena Reljić, Jana Šušteršič, Zoran Šandorov, Nikola Mijić i Matia Zanatta. Neki od njih su dobro poznati Čačku, Jana je već nastupala pred ovdašnjom publikom kao (neprevaziđena) pevačica „Nevernih beba“, dok je Nikola (ranije takođe u poznatom bendu „Alogia“) gostovujući nedavno, upravo u sastavu „Simfo rock“, ne svojom odgovornošću bio nedovoljno zastupljen.

Repertoar je bolji, manje rasut i ubedljiviji od kragujevačkog. Ženski deo ekipe definitivno je, uz Simfonijski orkestar, jača strana projekta. Izuzetak je Nevena Božović, čiji odličan glas nije mogao da spasi ubitačno „malokrvnu“ interpretaciju, čime je potpuno anulirala izvornu energiju pesama „Simply the best“ i „Radio Ga Ga“. Njena imenjakinja Reljić je pružila zanimljivu, ne baš očekivanu obradu „Light my fire“, dok je Jana kao uragan i neuporedivi nosilac večeri održala lekciju svima iz saradničke ekipe, izdominiravši blokom posvećenim Tini Tarner („River deep, mountain high“/ „Proud Mary“), ali i kasnije, naročito kroz „Purple rain“. Muški solisti nisu toliko dobri, u fazama baš naprotiv: na granici cičanja, vizuelnog kiča i preteranog afektiranja. To posebno važi za Šandorova, ali i njegovu suštu suprotnost Zanattu, koji je prečesto asocirao na žalobnog barskog pevača.

U klasičarskim aranžmanima, čisto svirkom dosta dobro zvuče „Live and let die“, „Hey, Jude“, „Rosanna“; „Highway to hell“, „Stairway to heaven“, „I love R’n’R“, „Smoke on the water“, kao i još jedan horsko-instrumentalni prelaz, „Another brick in the wall“. Ubedljiva dominacija pripada opusu „Queen“-a, pa se tako čulo: „The show must go on“, „Love of my life“, „We will rock you“, „We are the champions“, „Who wants to live forever“, „Somebody to love“, naravno „Bohemian rhapsody“… Pa, ipak, vokalno i scenski, bilo je naprosto previše iritantne razmetljivosti, nepodržane ujednačenim nivoom kvaliteta i talenta. Nešto je ozbiljno nedostajalo; za početak, osećanje da je sve ovo ipak malo više od skupe tezge.

Istina je da u odnosu na kragujevački „Simfo rock“ od pre desetak dana, novosadska „Rock opera“ deluje bombastičnije, raskošnije, visokobudžetski i generalno ozbiljnije, ali istovremeno beskrajno izveštačeno. Radi se o krajnostima od kojih, kada se sve sabere i oduzme, nijedna nije zaista dovoljna. Na popravnom koji je definitivno položen, kao konačan rezultat predstavljena je napamet naučena lekcija bez duše, sa velikom manom transparentnosti kupljene, sponzorisane „hleba i igara“ priredbe za mase. Uzdignuti, većinski čak i od bine leđima okrenuti „privilegovani“ gledaoci, agresivni vatromet i slogan koji bespotrebno učestalo nameće menadžersko-tržišnu pozadinu događaja, ubili su eventualno pozitivan krajnji utisak.

Primetiće neko, rokenrol jeste, posebno tzv. stadionski kome izvedeni repertoar već dugo pripada, dobrim delom glamur i spektakl, megalomanija i zamisao „većeg od života“. Ali, u njegovoj srži ipak nisu populizam i (samo)prodaja. Rock je, kažu, počeo da propada onog trenutka kada se u sve umešao kapitalistički faktor, udario mu cenu i pretvorio muzičare u iznajmljivu robu, zabavljače za kazina, koktele, svadbe milijardera (zahvaljujući čemu su isto postali i sami). U tom smislu, spoj rocka i opere deluje baš kao tipična degradirana zabava za mase koje se kunu u onu groznu frazu „od Silvane do Nirvane“, a muzika im je tek pozadinska buka udaljena od svoje suštine. Estrada uvijena u štras, šljokice i pirotehničke efekte, namenjena „konzumentima“ kulture…

Nasuprot tome, Vlatko Stefanovski se služi krajnje svedenim „sredstvima“, bez nužnosti grandiozne scene (ona je ionako tu zbog Čole). Takav prostor ga, svejedno, ne „guta“, budući da maestro njime vlada superiornošću talenta, jednostavnosti i veličine koja ne mora da se dokazuje ničim sem „običnog“ zvuka Stratokastera. Posle Vlatka, nije ni moralo da se nastavi, ništa se ne bi izgubilo. Ovako su svi dobili mogućnost izbora: nekima se svidelo i jedno i drugo, a kontrast većina možda nije ni primetila – što ne znači da ga nije bilo.

Formalno gledano, u Čačku je u petak veče održana neka vrsta rock svetkovine polumaratonskog tipa. To je u načelu pohvalno, ali kada zagrebete ispod površine otkriva se još jedna od podeljenosti, nedoslednosti društva u kome živimo. Pred nama su demonstrirana dva pristupa i principa, dobar početak i mlako-otužan kraj, ili možda „običan“ start i eksplozivno finale: već kako kome odgovara da doživi i sagleda.

Staloženi eksperti ili ambiciozni kampanjci, zatrpavanje kitnjastim efektima ili precizna i jasna suština – u školskoj praksi oboje stiče visoku ocenu. Ko zadržava prednost na duže staze? Rokenrol je, između ostalog, stalni nagon za postavljanjem pitanja.

Foto: Bus plus produkcija, Čačanska rodna