Zašto osnovci imaju probleme sa razumevanjem pročitanog: Sistemski uzroci niskog kvaliteta obrazovanja

Krajem marta održan je probni završni ispit za učenike osmog razreda, a rezultati nas ni ove godine nisu iznenadili. Nažalost. Glavni utisak isti je kao i prethodnih godina – razumevanje pročitanog i dalje “škripi”. Zadaci zasnovani na reprodukciji gradiva učenicima uglavnom nisu predstavljali problem, dok su se poteškoće pojavile tamo gde su bili potrebni razumevanje, povezivanje i zaključivanje. Dovoljno je bilo postaviti pitanje malo drugačije nego u zbirci i odmah bi nastao problem u rešavanju zadatka.

Objašnjenje za ovaj nedostatak pronalazili smo prvo u pandemiji, pa prekomernoj upotrebi mobilnih telefona, društvenih mreža i opštem padu interesovanja za čitanje. Međutim, ako se isti problemi ponavljaju iz godine u godinu, i ako su bili prisutni i pre pandemije, onda je očigledno da uzroci ne mogu biti ni jednokratni ni površinski.

Da je reč o decenijama ukorenjenom problemu govore i rezultati međunarodnog PISA testiranja, koje na svake tri godine sprovodi Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), a cilj testa je da proveri sposobnost učenika da znanje primene u realnim situacijama, kroz čitalačku, matematičku i naučnu pismenost. Prema poslednjem objavljenom izveštaju, za testiranje 2022. godine, Srbija se u čitanju i nauci nalazi na 40. mestu, a u matematici na 42. mestu, što predstavlja napredak u odnosu na 2018. godinu, ali rezultati su i dalje ispod proseka. Kada su matematika i nauka u pitanju, promena nije bilo još od 2003, kada je Srbija prvi put učestvovala u PISA testu, dok je u oblasti čitalačke pismenosti došlo do značajno boljeg rezultata 2009. godine, od kada se postignuće značajno ne menja.

PISA testiranje već duže vreme ukazuje na iste strukturne probleme u našem obrazovanju, a to za NIN ističe i Aleksandar Markov, nastavnik istorije i predsednik Edu foruma.

• Važno je naglasiti da njegova svrha nije rangiranje država, već procena u kojoj meri učenici umeju da primene znanje u realnim situacijama, odnosno da razumeju i koriste ono što su naučili. Upravo zato bi rezultati PISA testiranja trebalo da budu polazna osnova za unapređenje sistema – rekao je Markov za NIN.

Međutim, kako kaže, u praksi se kod nas ova tema najčešće aktuelizuje kratkoročno u vreme testiranja i objavljivanja rezultata, bez dublje i kontinuirane analize.

• U javnom prostoru fokus se često stavlja na relativne pomake na rang-listi, dok se suštinski problemi zanemaruju. Uz jak PR tim, i napredak od nekoliko mesta se proglašava uspehom, iako je svima jasno da nije došlo do značajnijih promena u kvalitetu znanja i razumevanja koje učenici stiču. Iako je prethodnih godina bilo pokušaja da se naprave neke promene, one su uglavnom bile kozmetičke prirode, nisu bile dovoljno sistemske niti dosledno sprovođene da bi donele vidljive rezultate. Istovremeno, lošiji rezultati su često objašnjavani drugim faktorima, poput nedovoljne motivacije učenika ili specifičnosti samog testa, umesto da posluže kao povod za dublje promene u načinu rada. Zbog toga PISA u našem slučaju često ostaje neiskorišćen alat, umesto da bude instrument za unapređenje obrazovanja, svodi se na povremeni pokazatelj koji više ima takmičarski nego suštinski značaj, kao da je reč o utakmici – kaže Markov.

Period onlajn nastave tokom pandemije nesumnjivo je uticao na kontinuitet učenja i u javnosti je često korišćen kao objašnjenje za pad postignuća. Međutim, kako Markov kaže za NIN, preciznije je reći da je pandemija učinila vidljivijim probleme koji su u sistemu postojali i ranije.

• Pandemija je pre svega ogolila postojeće slabosti sistema, ali je teško možemo smatrati njihovim uzrokom. Upravo su razlike između obrazovnih sistema postale vidljivije nakon pandemije, dok su neki uspeli da ublaže posledice i relativno brzo stabilizuju nastavu, drugi su, poput Srbije, dodatno produbili već postojeće probleme. Ipak, nema sumnje da je period tokom i nakon pandemije dodatno opteretio sistem. Osim toga, u to vreme došlo je do izraženijeg odliva nastavnog kadra. Deo nastavnika je prirodno napustio sistem odlaskom u penziju, ali je značajan broj njih prešao u druge sektore, tražeći stabilnije uslove rada, veću zaradu i manje profesionalnog stresa. Takav trend neminovno utiče na kvalitet nastave, otežava kontinuitet u radu sa učenicima i smanjuje kapacitet škola da se posvete razvoju razumevanja, a ne samo reprodukciji znanja – rekao je Markov.

Markov za NIN kaže da se uzroci ne mogu tražiti u pojedinačnim faktorima.

• Kada govorimo o kvalitetu obrazovanja, stvari se ne mogu posmatrati izolovano, jer je problem znatno složeniji i ima dublje, sistemske uzroke. Važno je naglasiti da slabija postignuća učenika nisu nov fenomen, ali su u poslednjih nekoliko godina postala vidljivija, delom i zbog čestih prekida nastave, od pandemije pa sve do dojava o bombama. Ti prekidi jesu uticali na kontinuitet učenja, ali su istovremeno poslužili i kao svojevrsno opravdanje za probleme koji su postojali i ranije. Jedan od ključnih izazova leži u načinu na koji je nastava organizovana. Obrazovni sistem je i dalje u velikoj meri zasnovan na frontalnom predavanju i reprodukciji znanja, pri čemu učenici ostaju u pasivnoj ulozi. U takvom modelu, ograničenom vremenskim okvirom časa, često nema dovoljno prostora za postavljanje pitanja, diskusiju i dublje razumevanje gradiva – kaže Markov.

Posledica toga je, kako kaže, da učenici znanje doživljavaju kao nešto što treba usvojiti, a ne kao proces koji treba razumeti i preispitati.

• Kada izostane prilika za aktivno učešće u nastavi, slabi i sposobnost analize i kritičkog promišljanja, što se kasnije direktno odražava na njihovu sposobnost da razumeju složenije tekstove i rešavaju problemske zadatke u stvarnim situacijama – kaže Markov.

Tanja Notaroš iz Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Srbije kaže za NIN da se školski programi, umesto da se koriguju u smeru prilagođavanja nastavnog gradiva savremenim tokovima, čvrsto drže tradicionalnih sadržaja, a “obogaćuju” se stručnim pojmovima, kojih je iz godine u godinu sve više.

• U jednoj nastavnoj jedinici imamo rečenice u kojima se spominju reči koje se retko koriste u svakodnevnom jeziku (npr. zaselak, pimnice, bedem…) i reči stranog porekla koje prevodimo učenicima (npr. komunalna infrastruktura, suburbanizacija, periferija…). Ovo su primeri nastavne teme Naselja, geografije za šesti razred, 11-12 godina. Sadržaji bi bili manji problem kada bi postojala mogućnost korelacije nastavnih predmeta, što je u ovako koncipiranom školskom sistemu trenutno nemoguće – rekla je Notaroš.

Kako je istakla, u školama nedostaje više prostora za ponavljanje naučenog tokom celog školskog učeničkog razvoja.

• Jasne obrazovne strategije postoje kao vid formalizma, koji je u velikom raskoraku sa praksom i društvenim okolnostima, a trenutne mogućnosti i perspektive budućih generacija se zanemaruju – rekla je Notaroš.

Markov za NIN ističe da obrazovni sistem u Srbiji i dalje u velikoj meri funkcioniše na principima koji su odgovarali generacijama druge polovine 20. veka.

• Umesto suštinskih promena, često se pribegava administrativnim ili restriktivnim merama koje ne zadiru u srž problema. Ta srž se, pre svega, ogleda u preobimnim nastavnim programima i nastavi koja je formalno usmerena na ishode, ali se u praksi često svodi na ubrzano prelaženje gradiva. Važan faktor su i roditelji. Često se dešava da se obrazovanje doživljava kao obaveza, a ne kao dugoročna investicija. I kada postoji spremnost da se u obrazovanje uloži, to se neretko svodi na privatne časove čiji je cilj da se dobije bolja ocena, najčešće petica ili dvojka, a ne razumevanje. Osim toga, kako učenici prelaze u više razrede, pažnja roditelja prema školskom radu dodatno opada, iako bi upravo tada bila najpotrebnija podrška u razvijanju samostalnosti i odgovornosti za učenje – kaže Markov.

S druge strane, kako kaže, ne treba zanemariti ni širi društveni kontekst u kojem deca odrastaju.

• Digitalni sadržaji i društvene mreže svakako utiču na pažnju i navike učenja, ali taj uticaj postaje problematičan pre svega onda kada škola ne uspeva da ponudi alternativu koja podstiče aktivno učenje i razumevanje, već se problem pokušava rešiti pre svega restriktivnim merama, poput zabrane mobilnih telefona – rekao je Markov.

Da savremena tehnologija nije glavni problem ukazuje i Notaroš. Kako ističe, ne možemo je izbeći, ali greška bi bila zabranjivati je.

• Treba da učimo kako da je koristimo kao sredstvo za dolaženje do boljih rezultata, za izradu nastavnih materijala koji su mnogo bliži deci prilikom usvajanja trajnih znanja, nego udžbenici, preobimni, šareni i sve skuplji. Što je udžbenika više, znanja je sve manje. Jedan fotokopiran priručnik, radnog karaktera, obična sveska i olovka, puno razgovora, kreativnosti i igre van učionice mogu da daju bolje rezultate od čitanja prevaziđenih, preobimnih tekstova i slušanja dosadnih predavanja – kaže Notaroš.

Markov ističe da su nastavni programi u Srbiji često preobimni i ostavljaju malo prostora za dublje razumevanje gradiva. Iako postoji svest o potrebi njihove modernizacije, kako kaže, promene su složene i često nailaze na otpor, između ostalog i zbog bojazni da bi mogle uticati na fond časova i položaj nastavnika.

• Pored toga, u praksi se javlja i nesklad između onih koji programe kreiraju, nastavnika koji ih sprovode i institucija koje nadgledaju njihovu primenu. Programi su formalno usmereni na ishode i predviđaju određeni nivo autonomije u radu nastavnika, ali ta autonomija često ostaje nedovoljno iskorišćena. U takvim okolnostima, nastava se neretko svodi na sigurniji i rutinski model, obradu lekcija i njihovo utvrđivanje, uz stalni pritisak da se pređe gradivo. Posledica toga je da tempo rada ne prati stvarno razumevanje učenika ‒ dok se na času prelazi na novu, drugu, treću lekciju, učenici još pokušavaju da razumeju prvu. Na kraju, čitav proces se svodi na ocenu kao glavni ishod učenja. U takvom sistemu fokus se pomera sa znanja i razumevanja na ocenu, pa ono što učenici zaista usvoje često ostaje u drugom planu – rekao je Markov.

Mere koje bi mogle unaprediti obrazovni sistem, ističe Markov, svakako postoje, ali je važno naglasiti da nijedna od njih ne daje brze rezultate. Kako kaže, reč je o procesima koji zahtevaju kontinuitet, jasnu strategiju i dugoročnu posvećenost.

• Problemi sa kojima se danas suočavamo nisu nastali preko noći, već su posledica dugogodišnjeg izostanka doslednih i sistemskih reformi. Zbog toga se i njihovo rešavanje ne može svesti na pojedinačne ili kratkoročne poteze – kaže Markov.

Jedan od važnih pravaca, kako navodi Markov, jeste veća fleksibilnost u organizaciji nastave.

• Uvođenje šire izbornosti za učenike omogućilo bi učenicima da se više usmere ka oblastima za koje imaju interesovanja i afinitete, čime bi se povećali motivacija i kvalitet učenja. Takođe, neophodno je preispitati sistem ocenjivanja, koji u sadašnjem obliku često ne daje jasnu sliku o stvarnom znanju učenika i dodatno opterećuje i učenike i nastavnike. Fokus bi trebalo pomeriti sa samog broja, ocene, na kvalitet povratne informacije koju daje nastavnik – kaže Markov.

Izvor: NIN/Ana Ljubičić