Književnik Aleksandar Jugović o svojim počecima, nagradama, novom romanu: Mene su pratili dobri ljudi

0
307

ČAČAK – Za intervju sa piscem Aleksandrom Jugovićem na kraju ove godine ima dosta razloga: “Albatros plus“ objavio je Jugovićev roman “Usamljenik sa Rodrigesa“ koji se trenutno prevodi na francuski jezik, roman „Jeste i biće“ uskoro će se pojaviti pred makedonskom čitaocima, premijerno je izvedena predstava “Placebo“ nastala po njegovom tekstu u produkciji Narodnog pozorišta iz Prištine koja je nedavno predstavljena publici na 41. Borinim pozorišnim danima, a možda najznačajnije od svega je nagrada “Kočićeva knjiga“, koju je Jugoviću za celokupno književno stvaralaštvo dodelila Zadužbina “Petar Kočić“, tačnije žiri u sastavu Miljenko Jergović, Mladen Vesković i Nikola Vukolić.

Na početku razgovora, voleo bih da se prisetite vaših književnih početaka. Da li ste imali literarne uzore i ko je uticao na vaše opredeljenje da se bavite književnim stvaralaštvom?

– Moj odnos prema stihovima koje sam objavio u prvoj zbirci pesama “Krv i nije voda“ u svojoj dvadesetoj godini kretao se u širokom i kolebljivom rasponu emotivnih stanja i kritičkih sudova, od apsolutne samouverenosti do potpune negacije vrednosti, što je, verujem, svojstveno većini mladih pesnika. Na odluku da ih objavim presudan uticaj imala je Branislava Maltez, čačanska pesnikinja koja je daleko nadilazila okvire provincije. Autorka vredne zbirke pesama “Kroki u ogledalima“ koju je štampala tadašnja Prosveta, Branislava je bila nezavisna intelektualka koja se nikoga i ničega nije bojala. Ni književnih autoriteta, ni tadašnjih političkih uticaja, ni osude sredine. Njena kritika je bila oštra, bez ikakvih zadrški, i ukoliko joj se ne bi svidelo delo koje je stavljeno pred njen istančani književni sud, postojala je velika verovatnoća da njegov autor nikada više neće uzeti olovku u ruke. Kada je pročitala moje stihove, rekla mi je da nose u sebi odlike francuskog simbolizma, da sam srpska verzija Malarmea.

U odnosu na današnje vreme, da li je u poslednjoj deceniji prošlog veka bilo teže mladim, još neafirmisanim piscima da pronađu izdavača za svoje delo?

– To je uvek splet svekolikih okolnosti. Pre tridesetak godina kvalitet književnog dela još uvek je igrao dominantnu ulogu, pa je trebalo hrabrosti, moglo bi se reći čak i mangupske drskosti, da se stvori šansa da, u prilično hermetičnim književnim krugovima, delo nekog literarnog početnika dospe do ruku priznatih, a nesurevnjivih književnika i vrsnih urednika i izdavača. Urednik moje prve zbirke pesama bio je pokojni Slobodan Stojadinović Čude. Veliki pesnik i strašan čovek u svakom pogledu. Imao sam priliku da sarađujem sa tom pesničkom veličinom i privilegiju da neke dragocene trenutke svoje mladosti podelim sa njim. Ali, sve se promenilo. Kao da je većinu vreme tranzicije isteralo iz sopstvenih duša. Moja generacija je među poslednjima čiju mladost tranzicione promene i nove društvene tehnologije nisu okrnjile.

Sećam se, još kao student upoznao sam i prevodioca Đorđa Krivokapića. Otišao sam jednog jutra u Nolit hoteći da ponudim uredniku za domaću književnost svoje stihove. Međutim, primio me je urednik za prevedenu književnost Đorđe Krivokapić. I sada smo prijatelji, ima, evo, već dve i po decenije. Đorđe je insistirao da me odvede na doručak, i premda mi je to delovalo čudno, prihvatio sam. Kasnije mi je priznao da je želeo da me nahrani, jer je mislio da sam gladan i bez para u nepoznatom gradu. Takvih ljudi više nema, nažalost.

Mene su pratili dobri ljudi. A dobri su oni koji hoće da pomognu drugome bez ikakvih očekivanja da će dobiti nešto zauzvrat. Koji to iskreno žele. Kada sam napisao roman Disharmonija, upravo me je Đorđe Krivokapić uputio u izdavačku kuću Albatros plus i preporučio Jagošu Đuretiću. Od tada do danas Jagoš je moj prijatelj i izdavač. Ponoviću ono što sam jednom prilikom izjavio – da je moja najveća književna nagrada poznanastvo sa Jagošem Đuretićem.

Povod za naš razgovor je nagrada “Kočićeva knjiga“ čiji ste ovogodišnji laureat. Ova nagrada dodeljuje se za celokupno književno stvaralaštvo. Koliko vam znači ovo priznanje i kakav je vaš odnos prema književnim nagradama?

– Svoj prvi roman “Disharmonija“ objavio sam, čini mi se, u proleće 2005. godine. Krajem te godine, dok sam u kafani Takovo u centru Čačka sedeo sa Vladanom Matijevićem, prišao mi je pokojni pisac Milenko Pajić. Držeći u rukama NIN, saopštio mi je da su i moj i njegov roman ušli u širi izbor za NIN-ovu nagradu, u koji je, ako se ne varam, te godine bilo uvršteno manje od dvadeset naslova. Tada mi baš ništa nije značila mogućnost da budem nagrađen, nisam mario za to. Mnogo mi je više od tog takmičenja značila kritika Tihomira Brajovića objavljena u NIN-u.

Ali prirodno je da što umetnik više stvara, oseća snažniju želju da ono što iza sebe ostavlja bude valorizovano i priznato. Nisu li sudbine gotovo svih pisaca koji su književnu slavu stekli tek nakon smrti tragične? To već otvara novo pitanje – je li u biti čoveka da bude tragični junak?

Da se vratim na vaše pitanje, s vremenom se i moj odnos prema nagradama menjao, prelazeći put od nehaja i nepridavanja važnosti do poštovanja onih priznanja čiji je kredibilitet ostao očuvan uprkos sve izrazitijem povlačenju književno-umetničkih vrednosnih kriterijuma pred političkim i komercijalnim faktorima, pa čak i uticajima prisutnim na nivou ličnih odnosa. Zato mi nagrada Kočićeva knjiga, posebno imajući na umu ko su prethodni dobitnici, veoma znači kao potvrda da je vredelo uložiti taj ogroman trud u ono u šta verujem, a istovremeno postavlja pred mene i obavezu da u daljem stvaralaštvu ne odstupim od principa kojima sam se do sada rukovodio.

Svoje literarno stvaralaštvo započeli ste poezijom, danas vas najviše prepoznaju kao romanopisca, ali važan deo vašeg književnog korpusa zauzimaju i dramska dela, u najvećoj meri komedije apsurda od kojih je većina uspešno izvođena na beogradskim pozorišnim scenama, poput “Luna-parka“, “Rulet-plesa“, “Srpske Lajke“. Gde je izvor inspiracije za vaše živopisne likove?

– U nama samima, u našim pogubnim predrasudama i izvrnutim interpretacijama stvarnosti. U onome što, uz sva uopštavanja koja podrazumeva ova sintagma, nazivamo srpskim mentalitetom. U dramama gotovo da nema lika koji je u potpunosti plod fikcije. Na sceni se sukobljavaju i žude za nemogućim, pokušavajući da prevare sebe i druge, ljudi koje poznajem, sa kojima se srećem, družim.

Za kraj intervjua zamolio bih vas da nam kažete nešto više o vašem poslednjem romanu “Usamljenik sa Rodrigesa“, koji se trenutno prevodi na francuski jezik. Roman se bavi zaista originalnom temom. Da li je bilo teško pisati o dželatu?

– Ljudi su zatočenici najpre sopstvenih zabluda, zatim i odluka. Retko ko ima privilegiju da se bavi poslom koji voli, ali, svejedno, koji god posao da obavlja, čovek ne propušta priliku da pojuri za svojom ambicijom. Kao što kaže Meša Selimović: „Nikad čovjek ne može tako upropastiti život kao kad želi da ga popravi, a ne zna ni zašto ni kako da ga popravi, niti znam je li to popravljanje ili kvarenje, pogotovu ako izgubim svoj mir.“ Zato kad ga upropasti, a svi ga upropaste, nema natrag. Živi se svet svojih nekadašnjih prohteva, loših selekcija. Može se napraviti na stotine ispravnih odabira, jedan pogrešan će sve potrti. Tako je i sa mojim junakom, samo u jednoj drastičnijoj, jezivijoj formi. I on je mislio da će mu posao izvršioca smrtnih kazni doneti položaj, blagodeti, privilegije, a ispostavilo se da mu je od žetve ostala samo strnjika. Izvan individualnog plana, on nije pošteđen zakonomernosti funkcionisanja države koja po pravilu zloupotrebljava čoveka, terajući ga, u ovom slučaju, da u njeno ime ubija. I težište romana je na tom zloupotrebljenom stvoru – izvršiocu smrtnih kazni, na njegovoj porodici, okolini. Mali broj ljudi želi da zna za sudbinu profesionalnih egzekutora jer ih se ona uglavnom ne tiče, iako su gotovo svi dželati završili u ludnicama ili izvršili samoubistva. Malo koga zanima koliko je porodica unesrećeno. Retko ko se pita ima li društvo pravo da obaveže pojedinca da u ime države oduzima ljudski život. Na mnoga pitanja koja otvara ova tema još uvek nemamo odgovore koji priliče humanoj civilizaciji.

Izvor: Blic/Dafina Dostanić

BEZ KOMENTARA

PRE SLANJA KOMENTARA, MOLOMO VAS DA OBRATITE PAŽNJU NA SLEDEĆE UPUTSTVO:
Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Portal Morava info zadržava pravo da, ukoliko ih proceni kao neumesne, skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, bilo kakvu pretnju, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj. Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Portal Morava info nema nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za skraćivanje komentara i njihovo objavljivanje. Redakcija ne odgovara za stavove čitalaca iznesene u komentarima. Vaš komentar može sadržati najviše 1.000 pojedinačnih karaktera, i smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

OSTAVITE ODGOVOR