ČAČAK – O izložbi slika Olgice Terzić Vukadinović “Ti ne vidiš dobro“, Likovni salon Kulturnog Centra Čačak.
Piše: Marko M. Ćurčić
Središte je popustilo i sve se razlilo, kako je proročki opevao V. B. Jejts pre više od jednog veka ovaj fragmentirani svet tiranije bez tiranina. I dok je u ranijim epohama čovek mogao da ustane protiv centralizovane ugnjetavačke sile, sada luta u izmaglici birokratije u nemogućnosti da usmeri svoj pravedni bes. U toj izmaglici svi su krivi i niko nije kriv.
Ovo otelotvorenje kafkijanskog pakla čoveka u opredmećenoj, ali otuđenoj stvarnosti, istog onog pakla opisanog u Preobražaju koji gubitak zaposlenja stavlja u ravan sa grotesknim izobličenjem ljudskog tela, nalazi se pred nama u stvaralačkom radu Olgice Terzić Vukadinović. Kafkino delo je decenijama interpretirano iz svakog mogućeg religijskog, filozofskog i idejnog sistema, pa nije čudno što su se obrisi njegove proze našli u Olgičinim ilustracijama, gde je svako platno pogled u ljudski zverinjak modernog doba.
To je slika sveta maskiranja, u kome iza maski birokratizma leži čovek koji je sopstveni tlačitelj, koji se iza te maske krije, ali ujedno želi jednim odsečnim potezom ruke tu masku da trgne sa svog lica. Izloženi ovom vidu samosputavanja i autoagresije iza fizičke maske svakog od nas krije se jedan užasan krik koji čeka da se prolomi bez obzira što nema ko da ga čuje. Čini se kao da kroz usta ovog zamrznutog krika celo telo pokušava da pobegne od sebe samog, ali umesto toga ostaje u grču nervozne anticipacije nepoznatog što sledi.
U doba sveopšte anestezije, fizičke i duhovne, u kome se od užasa postojanja beži ili krije iza debelog sloja cinizma, ove slike svojim oštrim crtama i specifičnim koloritom razbijaju zaleđeno more u nama, baš onako kako je Kafka smatrao da umetnost treba da čini.
Slikarstvo Olgice Terzić Vukadinović gradi dosledan vizuelni rečnik oko lica kao maske i tela kao poprišta otuđenja. Njeni likovi – pognuti nad sopstvenim rukama, otvoreni do rebara, prekriveni tuđim, šarenim rukavicama – postavljaju isto pitanje: šta ostaje od čoveka kada mu se oduzme mogućnost da bude ono što jeste? Rukavica se vraća kao lični ikonografski znak, predmet koji istovremeno štiti i sputava. Lica su često podeljena ili zamenjena osmesima koji ne dopiru do očiju, dok tela sede u prostorima nalik čekaonicama ili prestolima – mestima gde se čeka presuda koja ne stiže. Zasićena, gotovo neonska paleta ne ulepšava scene već ih čini klinički oštrim.
Uprkos pesimizmu koji stanje sveta može izazvati, postoji i tračak nade koji se nalazi upravo u ovakvim umetničkim delima, koja nisu tu da uljuljkuju u lažni osećaj sigurnosti, već da raščaraju i razbiju sve naše iluzije. U dubokom snu čovečanstva možda je potrebniji šamar koji budi od tople reči utehe, u nadi da će taj osvešćen čovek konačno videti dobro svoje okruženje i pokušati da vrati dušu bezdušnom svetu.
