Povodom “Zicera“: Kako je Čačak postao najjači basketaški grad u Jugoslaviji

4
1272

ČAČAK – Zabeleženo u prolazu. April 1973. godine, negde kod Ovčar Banje. Nakrivljena nazovi „konstrukcija“, drvena tabla i ručno iskovan obruč (sa mrežicom naravno), na livadi i partija basketa u jeku. Improvizacija, želja, entuzijazam i upornost aktera ove neverovatne fotografije novinara Aleksandra Brajovića, govori o košarci kao važnom delu DNK Čačana. Tada se polemisalo da li će košarka odneti primat fudbalu kao sportu broj 1 u gradu na Zapadnoj Moravi. Ukratko, da. Baš u to vreme Dragan Kićanović seje strah u Prvoj saveznoj ligi igrajući za KK Borac pored svog idola i prvog i jedinog čačanskog sportskog superstara – Radmila Mišovića. Dovoljna su ova dvojica (da ne pominjemo ostale) da sve bude jasno i onome ko nije iz Čačka, da je košarka postala i ostala „čačanski“ sport i identitet grada. Kako to objasniti drugačije? Pa eto recimo, kada Čačanin ode u Beograd na Adu Ciganliju na basket i vidi drvene table, fiksne obruče bez mrežice, kontatuje da nisu ispunjeni elementarni uslovi za igru. Ili, gde god da se Čačanin nađe u Srbiji na terenu i kada kaže odakle je, sledi konstatacija – „Aha ok, znači odlično šutiraš“. Pomenuo sam basket nekoliko puta, da i basket.

Tri na tri, dva na dva, half-court game, streetball, samo su neki od sinonima za basket, igra na jednom košu izvedena iz košarke. Čačanski kriterijumi nalažu – teren raznih podloga, plastična (providna) tabla, zglobni obuč i mrežica. Opet, ni to nije striktno. Može i ispred garaže, koš na drvetu, na livadi ali mora mrežica. Pravila su – totalni basket (nema izvođenja sa strane), „jaka“ igra, nema kukumakanja za faulovima, brza igra do 21, 11-0 „disk“, tolerancija na „korake“, nema „dvojke“ na „dva razlike“ i drugo. Kako kaže Branislav Bane Bokić, igranje basketa na Želovom se drugačije zvalo „šišanje“. Zašto? Pa, „fora“ je bila prodati trik, fazon, pas „kroz noge i uši“, a isti sagovornik navodi da je nekada davno bila jedna lopta, dva koša i X ekipa. Ako izgubiš, „ideš kući“ jer je znalo da prođe više od 1 sat kako bi ponovo ekipa koja je izgubila došla na red. Na basketu se ostajalo ceo dan, to je bilo, ne samo nadmetanje, već i „izlazak“, druženje, upoznavanje, pokazivanje i dokazivanje u društvu.

Dejan Džoli Mijatović, bivši/sadašnji trener i igrač KK Borac, kaže da je Čačak bio „najjači“ basketaški grad u Jugoslaviji. „U svakom delu grada imao si koš“ i kada neko iz drugog dela grada (npr. iz Avenije na „stazu“ i obrnuto) dođe lokalnoj ekipi na noge, „ne možeš im ništa“, pa čak ni aktivni igrači nisu mogli da ih pobede. Čuveni basketaš Šmeks na „partizanovom“ (Sokolana), na „gluvaćima“ je čekao Tomo Kodža, na Želovom Aljovac koji je šutirao 3/5 trojke sa pola terena za opkladu i čuveni basketaš Supa koji je dobijao i Kićana. Želimir Željko Obradović je izjavio u jednom intervjuu da je kao igrač KK Borac odmah posle utakmice išao na basket na Želovo, a čuvena anegdota je izjava Dragana Kićanovića posle osvajanja zlatne medalje u Manili 1978. godine sa reprezentacijom Jugoslavije, da je on pobeđivao SSSR, ali „treba dobiti basket na Želovom“.

Basket i košarkaških turnira u Čačku tokom istorije 20. i 21. veka bilo je XY i nijedna jednačina ih ne može pobrojati. Zvanični, nezvanični, lokalni, međunarodni, školski. Bilo je tu turnira na „Borčevom“, Sprite terenima, memorijalnih turnira, košarkaških vrteški i maratona koji su trajali 24 časa (u duelu Borca i Žela, Saša Ocokoljić postigao je 182 poena, Dejan Mijatović 134, Mihailo Šušić 121 i „želovac“ Mirko Mandić 118 itd), uskšnjih i školskih turnira po razredima. Neki od najposećenijih turnira bili su oni srednjih škola, a piscu ovog članka ostalo je u sećanju finale u hali KK Borac pred više od 2500 gledalaca između Gimnazije i Ekonomske škole predvođene tada sedamnaestogodišnjim Markom Marinovićem – Malinom. Ulični basket turniri (Streetball) su 90-ih došli u Čačak a prvi je organizovan juna 1996. godine na Gradskom trgu pod pokroviteljstvom „Adidasa“ i privukao veliki broj gledalaca a kasnije su organizovani i u okolini, kao na primer „na ulici“ u Guči između Doma kulture i hotela „Zlatna truba“.

Basket turnir na Želovom je treća najstarija manifestacija u Čačku po dužini trajanja posle Memorijala Nadežde Petrović i Disovog proleća. Organizuje se bez prekida već pune 34 godine, dakle od 1988. godine, a po rečima aktuelnog direktora Ilije Vulovića ni 1999. u godini bombardovanja turnir nije stao. Prvi turnir je osvojila ekipa BMV – Ž u sastavu – Miloš Bohinjac, Mirko Drobnjak, Vladimir Androić i Zoran Živković uz neverovatnu posetu tokom celog turnira i finala koje je okupilo više od 3.000 ljudi na stanici. Na turniru su tokom godina i decenija učestvovali bivši i aktuelni igrači, treneri, basketaši, lokalni momci koji su upotpunjivali i učvršćivali čačanski identitetski proizvod – košarku.

Uz sve pomenuto nazire se još jedna dugovečna i unikatna tradicija street košarke 5 na 5 – turnir „Zicer“ koji slavi jubilarni 20. turnir.

Kao što neko reče u komentaru pre neki dan – „Dobro je što je Jokić iz Sombora, da mi Čačani malo odahnemo“.

Autor: Milan Lišančić

Prethodni članakZavršeno oslikavanje murala na silosima “Žitoprometa“
Sledeći članakStručnjak procenio koliko je ljudi bilo na protestu u Čačku

4 KOMENTARA

  1. Biće košarkaša u Čačku. To mi govori i daje nadu što je košarkaško igralište na Ljubić keju po ceo dan i noc puno. Razigrali se mladi. Lepota je videti i čuti.

  2. Portalu 1.000 puta hvala a tekst. Treba da ga čitaju mladi. Da uče kako se nešto voli. Ja sam 1974, sa 2 godišnjim sinom, i u šetnji, pored svakog improvizovanog koša pokušao da ubacim loptu i njega. Retko sam uspevao. Nemam talenat,kako kažu u DNK. Ali sam voleo. I to traje do danas. Sin postao otac. I unuk je sada aktivan.

  3. Bas tako. Tada se spavalo ispod kosa. Secam se da je svaki kraj, ulica imao svoj kos i kad im dodjes u goste, nema sanse da ih dobijes. Primera radi u Kljuckoj ulici tesko je ili nemoguce bilo dobiti Maniksa i Gruju.

OSTAVITE ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here