ČAČAK – Pesma “Gradac sa osam kila sreće“ autora Gorana Labudovića iz Vrbasa proglašena je najboljom na književnom konkursu “Pesma o Čačku“.
Ovakvu odluku doneo je petočlani žiri u sastavu “Matija Bećković (predsednik), Pero Zubac, Branko Stanković, Draga Gavrilović i Slobodan Nikolić.
Obrazloženje žirija prenosimo u celosti:
Na ovogodišnjem, četvrtom po redu, konkursu koji raspisuje Alternativna radionica „Reč“ (uz pokroviteljstvo renomirane čačanske kompanije “P. S. Fashion“ i tehničku podršku Kulturnog centra (ovoga puta tema je glasila “U gradu… nema više sati… (pojeli ih mravi)“, koja ovakvim svojim naznačenjem otvar širok opseg mogućih tumačenja teme)), prema jednoglasnoj odluci žirija, prva nagrada pripala je Goranu Labudoviću iz Vrbasa. Ovom nagradom on je samo potvrdio visoki renome koji u srpskim poetsko-romanesknim krugovima uživa skoro pa trideset godina (počev od 1996).
Njegova pesma “Gradac sa osam kila sreće“ koja već u samom nazivu predočava neprikrivenu aluziju na film Čačanina Mladomira Đorđevića iz 1980, a u kojem glumi još jedan zapadnomoravski kinematografski Milutin Jevđenijević, kroz asocijativni, slobodni stih, zahvata određenu, noviju istorijsku meru grada o kojem peva – njegove žitelje koji se retko, skoro nikako, premda i te kako zaslužuju, pojavljuju kao protagonisti urbanog pejzaža (bard lokalne “revolucije“ Ratko Mitrović, glumac Miodrag Mrgud Radovanović, potom Branko V. Radičević, “krajputaš“ i mačista u isto vreme, Radomir Mihajlović koji je dobio mat u igri sa njom, kao i časopis “Gradac“ koji odavno traje, ali koji tek sa svojim urednikom Brankom Kukićem Čačku daje posebnu kulturološku dimenziju ne samo u Srbiji, ali i neizostavne naseobinske toponime (Ovčar i Kablar, Jelica i Morava) i plodove zemlje po kojima se, hteli-ne hteli, prepoznajemo (bestrna kupina, čačanska rodna i čačanska rana), iako, kako peva Labudović, opšta mesta, ako su gladna, pojedu sve pred sobom.
Ali, svega toga skoro da više nema. Ovaj grad i ovo vreme odista su, na neopisivu žalost, pojeli neki ljudski mravi. Nadamo se ne sasvim i ne zadugo. Uprkos svemu, grad i njegov duh zauvek ostaju najprozračniji san u rukama pesnika, jer se u svakom od nas i Hipnos i Morfej prevrću… poput uzorane zemlje da i za nas i za druge porode neke sunčanije dane čije unutarnje biće mravi neće da moći da obesmisle.
Šta još, pitamo se skupa sa Labudovićem, može da se očekuje u svetu između kafkijanske laži i beskrajne istine?
… i sad, šta još može da se žanje
Između vetrova prelesti i plaveta.
Ali, reč koja izlazi iz Čačka na sve četiri strane, preko četiri planine, i koja je odista srž svega smisaonog, jeste onaj neugasivi duh koji gospodin Labudović kao pesnik pretpostavlja svemu vremensko-istorijskom i uzdiže u čistu nadu, u probrani metafizički nebeski splav (još jednom Smak!) kako bi “Gradac sa osam kila sreće“ ponovo bio ono što mu se i u samom imenu “krije“ – istinski grad.
Iskrene pohvale pesničkim redovima gospodina Gorana Labudovića koji nas je podsetio da Ostaju nam snovi koje dugo/nismo sanjali, i ljudi koje dugo nismo sreli.
akademik Matija Bećković, predsednik žirija
Darko Mlađenović, organizator
Pero Zubac
Branko Stanković
Draga Gavrilović
Slobodan Nikolić, članovi žirija
Goran Labudović Šarlo
GRADAC SA OSAM KILA SREĆE
Bestrna kupina punokrvno obavija Gradac.Čačanska rodna i čačanska rana raširile se kao bulevari putokazi igle kompasa i svetlopisi Ratka Mitrovića i Mrguda Radovanovića. I nema više sati i pojeli su mravi sopstvene stope i razneli otiske kao lipa seme, kao čvorci džanje, i sad, šta još može da se žanje između vetrova prelesti i plaveti.
Vujan Ovčar Kablar i Jelica,da li ste junaci ovog scenarija ili tek dečica iz snova Puriše Đorđevića,sa četiri strane sveta,sa osam kila sreće koja se premeće iz tablice množenja u znana deljenja,a rado bi da glasnu kako je leto krivo za sve.
Crna dama pokrila se zapadnom Moravomi prevrće u snu poput uzorane zemlje, na konac nanizana zrna maka, brojanica večnog Smaka, povezaće i onog koji kaže Ljudi nije fer,i Branka V. Radičevića pored Krajputaša što veli
Znaš li, brale, kako je krv gusta.
U gradu nema više sati, pojeli ih mravi,kao što opšta mesta, ako su gladna, pojedu sve pred sobom. Ostaju nam snovi koje dugo nismo sanjali, i ljudi koje dugo nismo sreli,a slova na izlazu iz štamparije ulaze među korice, u svestrani Gradac Branka Kukića,što izlazi iz grada na sve četiri strane, preko četiri planine, preko četiri soe za četiri oblaka, sa osam kila puste sreće.
