Svaki građanin, hteo – ne hteo, godišnje daje 1.000 evra državnom zdravstvu

2
451

Svakog osiguranog stanovnika Srbije zdravstvo košta oko 1.000 evra godišnje ili oko 118.000 dinara, lečio se on ili ne u tom periodu, izračunali su „Doktori protiv korupcije“.

S druge strane, ministar zdravlja Zlatibor Lončar posle nedavne izjave da će pacijenti po završetku lečenja dobijati račun za to da bi videli koliko usluge koštaju, istom prilikom je ocenio da stanjem u zdravstvu nisu zadovoljni ljudi u Ministarstvu zdravlja, ali ni pacijenti.

Ukoliko se uzme u obzir da svaki zaposleni u državi plaća obavezno zdravstveno osiguranje od 10,3 odsto na bruto platu bez mogućnosti da utiče na to, onda je potpuno legitimno očekivati blagovremenu, prihvatljivu i svrsishodnu zdravstvenu zaštitu, a ne ocene i procene o tome da li je i ko zadovoljan ili ne.

Draško Karađinović, koordinator NVO Doktori protiv korupcije, kaže za Danas da se naplaćivanjem 10,3 odsto svakom osiguraniku na bruto platu prikupi godišnje 550 milijardi dinara ili 4,6 milijardi evra.

  • Na ovaj iznos trebalo bi dodati još 1,9 milijardi evra koje građani plate iz džepa za usluge u privatnom zdravstvu. U zbiru, ukupna državna i privatna potrošnja za zdravstvo prelazi 10 odsto BDP, što je između 6,5 i sedam milijardi evra na godišnjem nivou. Na ovaj iznos treba dodati i kapitalne investicione troškove kao i subvencije svojim zdravstvenim kapacitetima blizu 160 lokalnih samouprava. Znači, kada se sve uzme u obzir i podeli sa brojem stanovnika u Srbiji, svakog građanina zdravstvo košta bar 1.000 evra godišnje, lečio se on ili ne. Ujedno, važno je podsetiti da uporedive države troše na zdravstvo od šest do osam odsto BDP – objašnjava on.

Za primere uporedivih zemalja, on podseća na podatke Svetske zdravstvene organizacije (SZO) o ukupnim izdacima za zdravstvo kao procenat BDP.

  • Mađarska osam odsto, Grčka 9,8, Rumunija 5,3 i Bugarska 7,4 odsto. Nedavna izjava ministra Lončara ‘da pacijentima na kraju lečenja kada izlaze iz državne bolnice treba dati račun da vide koliko to sve košta’ izazvala je burne reakcije u javnosti. Nesmotrenost izjave ostavlja utisak ljutnje ministra na građane koji zahtevaju kvalitetnije zdravstvo. Međutim, burne reakcije su posledica opšteg nezadovoljstva stanjem u zdravstvu, a konkretan povod su (pre)dugačke liste čekanja na dijagnostičku ili terapeutsku uslugu u državnom domu zdravlja ili bolnici koje taj isti građanin finansira iz svoje bruto zarade i to procentualno od 10,3 odsto – naglašava sagovornik Danasa.

Karađinović ukazuje na težinu problema i sagledavanjem osnovnih činjenica: Srbija na svojih 6,7 miliona stanovnika ima preko 34.000 lekara i 9.000 stomatologa što je, kako kaže, znatno više od proseka po glavi stanovnika od onog u zemljama EU.

  • Srbija ima i veći bolnički krevetski fond od proseka ranije pomenutih zemalja. Na žalost, rezultati su poražavajući: Srbija je u vrhu Evrope po smrtnosti od najčešćih patologija, kardiovaskularnih i onkoloških oboljenja, 700.000 građana ili 12 odsto stanovništva nema nijedan zub… Ukratko, postoje kadrovi, infrastruktura, finansije, ali rezultat uporno izostaje. Zaključak je jasan: zdravstveni sistem je očigledno pogrešno postavljen, a to rezultira negativnim ishodima uprkos visokoj potrošnji, pa je i nezadovoljstvo građana opravdano. I ne bi trebalo da bude mesta ljutnji već konstruktivnom rešavanju problema – mišljenja je taj lekar.

On predlaže i mogućnost rešenja tog besciljnog lutanja od metode do metode za poboljašanje zdravstvenih usluga, posebno ukoliko se uzme u obzir da u Srbiji rade neka vrlo čuvena imena, čak i u svetu, imamo opremu, neophodne kadrove, ali adekvatne kapacitete.

  • Stoga bi bilo korisno da ministar razmisli i ponudi sistemske promene koje bi zdravstvo učinilo efikasnijim, racionalnijim i dostupnijim. Sistemske promene podrazumevaju promene sistemskih zakona, a tu je svakako prioritet ukidanje mogućnosti dopunskog privatnog rada državnih lekara i stomatologa normirane u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti. Mnogo puta su opisane štetne posledice legalizovanog konflikta intresa. Ukratko, legalni konflikt interesa snažno smanjuje produktivnost u državnom zdravstvu i proporcionalno tome stvara veštačke liste čekanja na pregled, snimak, dijagnostiku i intervenciju. Što su duže liste čekanja, odnosno što je dostupnost usluga manja u državnoj ustanovi, veća je tražnja u privatnom sektoru. Građanin, primoran da se leči u privatnoj praksi, ponovo plaća uslugu koju je već platio kroz doprinos (onih 10,3 odsto svakog meseca od bruto zarade), ali ovog puta iz džepa. I vrhunac paradoksa koji snažno iritira: građanin-pacijent često plaća istom državnom lekaru koji je sada u ulozi privatnika, a do koga nije mogao da dođe zbog dugačke liste čekanja u državnom zdravstvu – navodi on, podsećajući da su građani bezmalo bili žrtve opisanog sistemskog konflikta interesa i sa opravdanim gnevom komentarišu ovo svoje iskustvo.

Da je čitava situacija koja traje decenijama unazad neodrživa, ukazivao je i kardiohirurg iz Niša Dragan Milić, rekavši da su liste čekanja poligon za koruptivno delovanje, ali i bivša ministarska zdravlja Danica Grujičić koja je navela da se liste čekanja u ortopediji namerno prave da bi pacijenti odlazili kod privatnika i plaćali iz svog džepa lečenje.

  • Vi prepodne radite u državnoj firmi, a onda popodne odlazite da radite privatno. Privatna praksa mora da postoji i ne želim da me neko shvati pogrešno, nisam protiv privatne prakse, štaviše, mislim da bi trebalo da se izjednači sa državnom praksom, ali je direktan konflikt interesa kad radite istovremeno na oba mesta – kazao je Milić.

Ovo dosad rečeno je samo jedna strana medalje. Očigledno je veliki i brisan prostor u čitavoj toj zamršenoj priči i deo koji se odnosi na prava pacijenata, i to u smislu da li oni uspevaju da lečenje dobiju na vreme, onda kada im je to zaista potrebno obijajući pritom pragove ustanova i besomučno zovući razne kol centre da zakažu pregled. Ali i ne manje bitno, šta će pacijentu račun posle pružene zdravstvene usluge jer, pod jedan – već ju je platio (10,3 odsto od svog bruto ličnog dohodtka), a pod dva – koja je upotrebna vrednost te informacije ukoliko pacijent nije organizator zdravstvenog sistema u Srbiji, već samo njegov korisnik?

Izvor: Danas

Prethodni članakPosle 90 godina rekonstruisan krov na prostorijama KUD “Dule Milosavljević“
Sledeći članakPočela kupališna sezona na otvorenim bazenima u Gornjem Milanovcu

2 KOMENTARA

  1. Tacno Borivoje. Nije mi jasno cemu ovo pisanije. Svak ko je ikad bio kod lekara, bilo kog, zakljucio je da bez novca ne vredi
    Ili te ne pregleda kvalitetnoj, ili ti prepise lekove koje moras da kupis. A ima I na recept. Prosto hoce da se“osvete“ sto nisi dao pare. Pa to je mito I korupcija. Najnize vrste. A rad privatno I u ustanovama je uobicajeno.

  2. E muka mi je. Evo i “ Doktora protiv korupcije“. Sto je mnogo mnogo je. Zar doktori najvise ne koriste mito I korupciju. Jer bez koverte nema odlaska kod bilo kog lekara. Znaci bezobrazluku nema kraja. I tacka.

OSTAVITE ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here